Jedan poseban mladić poslao nam je priču o tome kako su jedan kotlić gulaša i jedna inicijativa donijeli osmijeh na mnoga dječja lica i kako je lako napraviti promjenu, samo ako se uloži malo energije. Nas je ova priča jako inspirirala i „podigla“, nadamo se da će i vas. Uživajte u čitanju. Hvala puno D.
PRVE INICIJATIVE
Prvi dio Ustanem danas, kao po običaju. Probuđen gomilom ključeva na privesku koji lupaju po mom radijatoru.
Mislim se, mora da je važan dan. Njima, ne meni naravno. Iznad mene, sva u crnom, mrljmljavim glasom samo pusti dobro poznatu „Ustani, stigli neki gosti. Aj’ da pomogneš malo“. Dobro jutro omladino, to vam je moja vaspitačica Fića. A glas, pa od pola pakle cigara i po’ litra kafe bolji i nema. Savršena kombinacija prije nego me probudi da odradim malo vaspitačkog posla. Dobro, prvih par puta ćeš najnormalnije odbiti, pa i ja sam. Nema ništa dobro u tome da predstavljaš stvari onakvima kakve nistu. Tih pola sata dok su gosti tu. Malo će biti zadivljeni i dirnuti, a posle tutanj. Do daljnjeg. Nekad se možda i sretnemo. Ipak… ne. Ali košta te to kada ne sarađuješ. Nećeš malo da pripomogneš sa pričom o tome kako su uslovi „sjajni i bajni“. Ne moraš, ne tjera te niko. Nema mora, nećeš ni na planinu. Ustvari hoćeš, ali o svom trošku. Pa ti vidi. E da, one posjete što si imao, ono kad ti dođu drugari. Stopiraćemo to na neko vrijeme. Tako da već deseti put, malo ipak preračunaš. Ja za njih, oni za mene. Ali ne mogu da lažem brate mili. Dobro, mogu ja i na svoj način da dočaram. To mi jedino ostaje. Mućni čovječe, bar si uvijek znao objasniti lijepo šta treba. Nađemo ti mi tu neki dogovor. Usluga za uslugu. Nema džabe druže. Iz toga svega dolazi revolt. Vjeruj mi, ljudi koji su iole pravični i etični, čak i kao mlađi su jako isfrustrirani razvojem situacije. Evo ti kod mene, to je postao rat. Dvije vojske na jednoj teritoriji. Mi okupator nismo bili, ipak je to bio „naš“ dom. Kad prođe dvanes’ ja sam tu spavao, niko od njih. Tu ti druže počinje moj revolt i borba. Nisam uspio onim suprotstavljanjima i svađama sa vaspitačima (gle šesnaestogodišnje budale mislio da oće), pa sam promjenio pristup. Maksimalno posvećivanje tome da se među nama domcima organizuje sve što može. Sportski dani, kreativni dani, kulinarski. Čovječe, sjećam se ko juče, teta Branka vodila tu kulinarsku radionicu i nikad nisam bio na njoj. Dogovorimo mi da u onih par ljetnjih mjeseci napravimo par gulaša dole u dvorištu. Mislim ne dogovorimo, nego joj ja predložim. Odbila me žena lagano. Kaže „nisi ti baš u vinklu, a mislila sam da jesi“. U mojoj osamnaestoj mi niko ne može reći da nešto ne mogu da uradim. Makar bio i Sveti Petar lično. Uzmem ti ja kotlić, bio maj tačno. Džeparac stigao, a ja ovim mojima „aj po trista dinara i dole na teren“. Bili smo dobro povezana generacija, svi u tom nekom istom mulju. Bara ko bara, topla i prljava. Mada lakše mi da se prljam sa petoro istih nego sam. Nikad nisam volio samoću. Pa jasno i zašto. Očas posla nas preko petnes’. Klinci nakupili drva u manje od dvajes’ minuta. Neko u prodavnicu, neko gore na terasu pa muziku do daske, neko samnom na stolu i ljušti luk. Znao sam da će u nekom trenutku sići dežurni, samo daj da zaštitimo sve dog ne dođe, ma da smara odma’. Silazi teta Branka. „Dobar dan, jeste vi normalni?“. Čim sam je vidio, znao sam da se izljubiti nećemo. „Evo kotlića, poglejte cigle okolo, drva složena, samo suva, ona što ionako idu u kontenjere. Procjenite sami ako ima štete, ja odma’ prekidam.“Smije se Branka vidjevši da nema povratka. „S kojim mesom si to mislio? Koji omjer povrća i mesa stavljaš? Nemoj đeca u mojoj smjeni da se potruju“. Neće, reko Branka, neće. Od tada smo stalno nastavili zajedno. Uvežem ja šta je recept. Moraš sve sam, dok god ih ne tjeraš na posao može. Krenu tako stvari malo po malo da se grade. A domci ko domci. Samo da im je da ih organizuješ. Masa je masa, pa čak i ova naša. Ništa drugačiji nisu, isti, kao svi ostali. Osjetim kroz to da može lako promjena da se napravi. Malo samo energije i to je sve. Mora neko prvi. Boga mi valja skupiti energije i snage, al da ti kažem, pa isplati se na kraju. Sijede mi na klupi mali Miško i Elvis, klinci naši. Musavi i sve po majci prljavi od onog gulaša. Al niko od nas osmjeh s lica nije skidao. A bilo nas je od pet do dvajes’ pet godina. Svi ko jedan. Marlja ko mrlja, opere se. Osmjeh se skine samo kad mi to hoćemo.
